Ena

Featured

Dva lica jedna duša.

Živim tako iskidana, postojim, obitavam, dišem, jedem i spavam. Živim!

Živim u vrtlogu laži koje sam načula, živim u prošlosti dodira koje sam osećala, živim od one vlažnosti koju sam nekada uživala. Živim u prošlosti, a u budućnost više ne verujem trenutno. Bajato je to, al to je mozda najlepša budj koju sam ikada jela.

Često pevam sebi pesmu svoje budućnostiČik pogodi šta imam za večeru, budjav lebac”, to me uveseli, ona me podseti da treba da pojedem nešto kako bih održala svoje postojanje ovde.

Kako bih mogla da nastavim da pišem i pevam, kako bih bila lepa energija i divno postojanje ovog vremena. Uživam u svom bolu tako sebično, lepršam po proslosti i divim joj se. Melanholično se opijam uspomenama.

Radim sve što ne bih trebala da radim, osećam se buntovnije više nego ikada. Buntovnica u 32goj je oživela u meni, buntovnica koje nije bilo u 15oj godini mog života. Luda, razuzdana, besna, zaljubljena bila je te godine Ena.

(Ena u prvom licu 12.09.2009)

Samo sada mlada trošila je vreme sebično na tebe još malo!

Kao mačka na limenom krovu koračala je životom tako bez straha srljala u bezdan. Mislila bezdan je sigurno najbolje i najlepše mesto koje će ikada videti na kratko, a šta onda?

Onda će se svojim veštim šapama odgurnuti sa dna i vinuti u bele visine, bljestave staze čekale su je, znala je i verovala u to, zato se tako sigurno prepustala bolu.

(Ena u drugom licu 12.05.2009.)

Ovu priču sam napisala kada sam imala samo 15. godina, pisala sam o emocijama devojke u 32goj. Zato sam upotrebila baš te brojke. Sada u svojih 25, deset godina kasnije, shvatam koliko sam šturo gledala na njenu patnju, bol i emociju. Sećam se da me je jako nervirala svojim “glupim” pričama. Nazvala sam je danas kada sam naletela na ovo u svom starom računaru, i izvinila sam se iskreno. Ona se jako glasno nasmejala, nazvala me je malenom i rekla “Ej znala sam da ćeš jednog dana shvatiti ovo, imaš još fore do 32ge da mojoj Sari (Enina ćerka koja ima 7 godina) ispričaš nešto slično mojoj priči.” Zatim sam je pitala da li je okej, ako ovo podelim na svoj blog kao svoj put odrastanja i shvatanja emocija, života..

“Naravno da možeš, vrlo ću rado pročitati taj post, uvek si znala sa rečima malena. Čitamo te iz Čikaga da znaš.”

“Ovo malena me još uvek izludjuje Ena, pozdravi mi Amerikanca i ljubi malenu Saru!”

(Jovana u prvom licu/Jovana i Ena- deo dijaloga 26.11.2018)

Novi život

Zašto bi me radjala?

Život je čudna žverka, postoji milijardu ljudi, milijardu jediniki. Svi prekriveni kožom, svi razmišljaju mozgom i osećaju srcem. Svaka jedinka ima svoj put i svoju sudbinu. Svaka jedinka je samo prolaznik ovde i ništa drugo. Sami za sebe smo jako mali.

Zamislite mnogo malih nas koji smo povezani i pravimo putokaz odnosno heterogenu grupu. Dakle samo zajedno možemo nešto veliko da uradimo. Sami za sebe smo minijaturni i značajni isključivo sebi i bliskoj okoloni. Sami, mi smo beskorisni ovom svetu.

Imamo konstantnu požudu za emotivnim spajanjem i reprodukcijom. Zašto imamo tu želju da nastavimo sebe na ovom svetu. Zašto svi želimo da i kada nas ne bude, ipak ostavimo nešto svoje, novi život?

Život nas uči da može biti dobar, ali nas isto tako uči da može biti veoma nepravedan. I onda se zapitam zašto bih dala ovom svetu najlepši deo sebe? Zašto bih radjala i učila to malo biće da je jako bitno da bude dobro, iskreno, pažljivo i skromno biće. Svesna sam da drugačije ne mogu da ga naučim, jer sam i sama tako naučena. Od malih nogu mi pričaju, budi dobra, poštuj ljude, nemoj da si zavidna, šta god da ti se desava u životu sigurno postoji razlog za to. Ništa nije slučajnost..

Da me neko ne razume pogrešno, želim da imam decu i to bar troje. Često uhvatim sebe maštajuci kakva će moja deca biti. Da li će neko ličiti na mene. Kakva ću majka biti. I da li ću uspeti u tom zadatku. Smatram to velikim izazovom. Znam da ću to uraditi najbolje što budem mogla. Samo me plaši jedan deo! Šta će se desiti kada više ne budem mogla da ih zaštitim od ovog sveta i svega što nam on donosi.

Mislim da ću morati da ih naoružam znanjem, da ih pustim da se slome, da ih pustim da nadju svoju svrhu ovde i da im pomognem da nauče da pomognu sebi.

Unutrasnja infrastruktura pojedinca

Zdravo ljudi opet sam ovde dosla da vas malo smaram sa svojom glavom, kada kazem glavom mislim na svoje stavove I misljenje na odabranu temu.

Tema ovog mog blog posta ce biti kurs ili skola glume ciji sam prvi semester zavrsila i naravno zelim da nastavim. Na kraju posta cu vam ostaviti informacije o skoli koju pohadjam i kako mozete da ih kontaktirate I nadjete na web-u.

 AUDICIJA

Zapravo je sve krenulo tako sto sam ja mislila da imam previse slobodnog vremena za sebe i da sam se ukopala u sopstvenom rastu. Iako idem svakog dana na posao, imam veoma bogat socijalni zivot, dosta citam, dosta pisem, sto za ovaj blog sto freelance za druge ljude i naravno jos po neke dnevne rituale koje nikada ne propustam zbog licne srece. Veoma skepiticno sam se prijavila na audiciju zbog svojih godina, ali sam bila u fazonu da nemam sta da izgubim, ako samo probam. Otisla sam sa spremnim monologom i recitovala sam jednu od mnogih svojih pesama, sto bi rekli danasnji klinci dosla, izdominirala i otisla. Ubrzo su mi javili da sam prosla. JEJJJ!

PRVI ČAS

Prvi cas me apsolutno fascinirao, kako zbog samih predavaca tako i zbog ljudi na samom kursu. Prvi cas je kao i sto  sami mozete da predpostavite bio upoznavanje, mada je meni mnogo vise licio na psiho spiritualnu terapiju. Jedna otvorena, iskrena i zrela sredina, sa ljudima ciji su ciljevi veoma jasni. Rad na sebi. Ispunjenje svojih zelja i ciljeva. Onda sam shvatila da sam ja jedna od njih i da sam ja takodje zrela, sposobna i vredna osoba.To saznanje mi se mnogo dopalo! Dakle ne dozvoljavajte nebitnim ljudima u vasem zivotu da vas omalovazavaju i umanjuju vasu vrednost. Vrednost svake jedinke je ogromna, ali od same nje/njega zavisi dokle ce njen/njegov rast ici. Dakle ljudi za ulaganje nikada nije kasno. To je takodje jedna od stvari koje sam na tom kursu potvrdila sama sebi. 

  • slika cele grupe sa našim divnim asistentom

Stojanom Djordjevićem

DRUGI ČAS

Na drugom casu sproveli su nas kroz nazvacu je umetnicku meditaciju, takodje sam uzivala i u tome. Najbitniju stvar sam propustila da vam napisem, tih par meseci sam najvise uzivala u sebi zapravo. A to je kljuc svega. Volela sam sebe, divila sam se sebi, svojim mocima, svojoj velicini i sirini. Nisam videla svoj kraj rasta i imala sam utisak kao da je, pa cu sad iskoristiti otcanu frazu, “Sky is the limit”. 

Svi casovi su bili predivni i svaki je imao za cilj da nas pored glumackih vestina nauci jos po nesto. Predavaci su svi veoma mladi, ali iskusni, posveceni i strucni u prenosenju znanja. Energija ekipe je bila do maksimuma pozitivna i svi smo bili predani ovome. Konacno dolazimo do kraja casova i javnog nastupa.

JAVNI NASTUP

Nesto neverovatno dobro. Energija koja vlada u vama dok ste na bini pod jakim svetlom, a sa druge strane bine vas posmatra masa vama nepoznatih ljudi, koja vas iznova i iznova bodri svojim aplauzom. U jednom trenutku imala sam osecaj kao da je mehur ludila usao u mene i tu se i otvorio. Krenule su emocije da izlaze bas u pravom trenutku. Imala sam osecaj kao da se sve desava u moju korist i kao da se svaki propusteni vikend sa drustvom upravo sada nagradjuje. Najveca nagrada su bile ovacije i aplauz na samom kraju. Zadihana i prestravljena srca mojih kolega na bini. Uzivali smo svi zajedno. Pretvorili smo se u jednu lepu loptu energije na toj bini. Jednostavno desilo se to upravo tada u sred izvodjenja, kliknuli smo medjusobno svi. Bilo je magicno.

  • Ekipa na bini za vreme javnog časa

Eto zato zelim i hocu da idalje pohadjam ovu skolu. Ukoliko vas je ova moja prica zintrigirala i mozda mislite da bi ste i vi mogli da se oprobate u ovako necemu. Reci cu vam samo jedno, morate! Godine nisu bitne, bitna je samo zelja i motivacija. Ukoliko budete imali neka pitanja slobodno mi se javite. Ja cu veoma rado sve da vam objasnim.

    mala human pyramid koju smo naučili na časovima akrobatike

  • delić koreografije brilijantin

 Uskoro cu objaviti nastavak price “Da li si to ti tata?” i jedva cekam da skupim vreme i napisem kraj te price. Do tada citamo se na mom blogu.

Love, Keep, Repeat..

Sta znaci kada volite nekoga. Ja na primer volim svoju mačku, umrem svaki put od sreće kad se okrene na ledja i pusti me da je pomazim. Eto volim je zbog te sreće koja se desi tu i tamo kad ona odluči da mi posveti pažnju. Tako je i sa nama ljudima posveti mi paznju budi nežan/na i voleću te dok traje. Posle toga ću samo da te poštujem jer si mi dao/dala ono što drugi/ga nije mogo/la i znao/la da mi da. Čak iako ne uspete sa tom osobom za život. Volite je jer vam je dala sve što je tada imala i umela da vam da. Poštujte je zbog toga, ma koliko god vam je dala. Pokloni mi mesec ili deceniju, volecu te svakako, čuvaću te sebično. Sakriću te u album svojih uspomena. Vadiću te na nedeljnom ručku, smejaću ti se i radovati kao nečemu mladom, lepom, nezrelom i uspomeni. Čuvajte svoje uspomene one su ono sto vam ostaje za kraj.

Iskreno,

Your cup of thoughts 💭!

Da li si to ti tata?

adult ˈadʌltəˈdʌlt (1).PNG14.05.2018

Čekala sam autobus tog dana jako dugo, predugo. Imala sam osećaj da ću se onesvestiti, ne zbog autobusa, već zbog onoga što me čeka kada izađem iz njega. Trebalo je da se vidim sa čovekom koga sam poslednji put videla kada sam bila mala devojcica. Sada kao žena idem mu na ona ista vrata, na isto mesto, ovoga puta dosta to nesigurno radim. Nisam bila sigurna da li će mi i ovoga puta ta vrata otvoriti isti čovek ili potpuni stranac sa istim likom. Da li će on ugledati istu onu devojčicu, samo ovog puta sa nesto više mora, sa malo većim grudnim košom i malo prljavijim srcem. Bila sam zantrigirana našim susretom, iako sam znala da me minuti dele od svega toga. Nisam mogla da sprecim  i da ne razmišljam o tome, dok čekam taj jako spor autobus.

Gde si do djavola? (sad sam već nervozna) Kasnila sam, a kasnjenje me izluđivalo više kod mene nego kod drugih ljudi. Nisam volela da kasnim i to mi je samo  uvećalo tenziju koja je već bila prisutna.
Oh evo ga! Konaačnoo sam ušla u autobus, tog trenutka sam krenula da se preznajam i da proklinjem sve ikada što nisam krenula autom ili sto se nisam otvorila za taxi. Jako mrzim da se parkiram po gradu, ali jos više mrzim da vadim svoje pare i placam taxi. Ja sam zapravo jedna veoma zakukuljena i zamumuljena devojka. Zato i idem sada kod ovog čoveka, on mi je pomogao jednom, a nadam se da će opet svojim čarobnim rečima to učiniti opet. Nije psihić, ako ste na to pomislili. Ne, ne. To je samo jedan mnogo mudar čovek.

Pokucala sam na vrata, opet sam se malo preznojila. Osetila sam se tako maleno, kao nekada kada sam dolazila kod njega. Žena koja je već izlazila iz stana mi je otvorila vrata, nasmejala se i rekla: “Ćao Joco, kako si? Baš si mi se promenila. Lepa na mamu, znala sam!”

Zatim sam se susrela sa plavim očima mog rodjaka Stefana. Malena moja, dve decenije se nismo videli, opet sam se preznojila. Uhvatila me je nervoza, pa sam počela da pricam bez prestanka gluposti, uglavnom.

Posmatrao me je moj deda-ujak, imala sam utisak kao da se divi mom stasu i podsmeva mom nekontrolisanom jeziku koji nije prestajao da laprda. Odakle mi snaga, iz straha verovatno.

Dobro Jovanice reci mi šta se desava, koliko sam ovog puta propustio?

(Uozbiljla sam se)

Ej sad si već dosta propustio.  (rekla sam kroz smeh)

Da pogodima propustio sam prve ljubavi, patnje,  sreću, propustio sam malu devojčicu koja postaje surova prema svetu, jer je ljudi na to teraju, propustio sam dosta jebote.
Jedno moraš da priznaš, ja sam te na sve upozorio?

Jesi. Nisi mora vala. Sve sam probala bez obzira na tvoja upozorenja.

Dobro je da jesi, inače bih mislio da si totalni kreten od deteta, koje se vodi strahom. Jel pušiš?

Klimnula sam glavom.

(doneo mi je pepljaru, zapalili smo zajedno, bilo  mi je smesno jer je uzeo moj cigaru, zickao se)

Pričaj mi Jovana, samo mi pričaj. Uvek si bila neko čudno dete, voleo sam da se salim da si ustvari moja ćerka. Nikad neću zaboraviti onaj dan  kad sam te odveo na Adu, pa sam ti izvukao ruku slučajno. Usrao sam se od straha.

Opet sam ćutke klimnula glavom.

Šta ti je sad, sto ćutiš? Do malopre si kenjala kao luda.

…. (nasmejali smo se)

Nisam znala kako da mu kažem zašto sam zapravo došla. Nisam znala kako da mu kažem, da on zapravo jeste moj otac. Kako da mu kazem da ima dobru intuiciju.  Odlučila sam da pričam o nevaznim stvarima.

Pricala sam mu o sebi, mnogo sam volela da pricam o sebi. Pričala sam mu o nekom dečku koji mi se sviđa. Na šta mi je on rekao: “Ma taj mali je kreten, ako te još uvek nije primetio i poludeo za tobom.” Pokušavao je da mi objasni koliko sam ja posebna devojka, na šta bih ja odgovarala uglavnom sa “ej ne lupaj”. Rekao mi je da mu je žao što ne vidim realno sebe. Pričala mu o svojim strahovima, on me je savetovao. Prečešljali smo svaki delić mog trenutnog života. Ispričala sam mu da sam počela da ulažem u sebe i ceo svoj plan za budućnost. Oduševio se. Ja sam se oduševila, njegovim oduševljenjem.

Moj tata/deda-ujak iz Nemačke je neverovatno imao iste facijalne ekpresije kao ja , to mi nije dozvoljavalo da nastavim da trabunjanjem o abitnim temama. Satima smo pričali (sam pricala).

Oštro me je prekinuo sa pitanjem.

Jel kuvaš ti Joco? (pozlilo mu je od tolike priče)

Da! (sa velikim ponosom, viknula sam)

Ajde idemo da kupimo nešto, pa da te vidim na delu.

Ajde, umrla sam od sreće. (obožavala sam da se dokazujem)

Silky & Perky

She had a silky heart
and perky boobs.
She was young.
She was stubborn.
She was imperfect,
but beautiful.
She shared a lot,
but also secretive.
She cried a lot,
but also happy.
She had a silky heart
and perky boobs.
She was a writer,
but not alcoholic.
She was an act
but she had tremors.
She was original,
but also imitation.
She was musician,
with bad taste.
She loved hard,
but not hard enough.
She loved the world,
but she was scared of it.
She had a silky heart
and perky boobs.

Happy birthday to me!

Something in the name of my 25th birthday!

.

“I think one of most important things you learn as you grow up is to not be fixed on age. Really that’s just a number. We feel so much pressure to achieve certain things by a certain age that we put all of those imaginary deadlines on our careers and love life. We are so opposed by “having our sh*t together” that we forget to live our life for what it is. It’s kind of shame really because we worry so much about the future that we forget to enjoy our youth. Who cares if you don’t have you shit sorted yet, go at your own pace and enjoy your own journey. Reality is, you don’t start living until you stop comparing your life to others and just do YOU.”

Life is now, so you better live it.

Never forget to live your life to the fullest. Work on yourself. And learn to love all of you. Learn to love all the good and bed decisions you made because they made you this beautiful. Appreciate every day you have left. Let them break you, but you break them to. Let them love you, but you love them to. Be scared, loved, hated, happy or sad, be everything you want, but just be you!

Sincerely,

My cup of thoughts 💭

Magda

Budi original u masi kopija.

e8a8ad205bd5c3066192a9a7a59a4b32.jpg

 

Neobična. Lepršava. Drska. Mlada. Pametna. Dama. Bludnica. Nevinašce. Nežna. Perverzna. Poletna. Tvrdoglava. Brzopleta. Promišljena. Šmeker. Koketa.

Sve su ovo bile vrline, mlade Magde. Pored svega toga bila je drsko lepa, riđokosa i pegava. Ona je bila devojka koju bi muškarci primetili sa velike udaljenosti. Ona je takodje bila devojka, koja kada bi odbila nekoga, a često je to radila, oni nemoćni da je imaju nazivali bi je najgorim imenima, manji deo njih bi joj se divio na iskrenosti, lepoti i pameti. Bila je devojka koja je svojom pojavom plašila i plenila muškarce. To je bilo Magdino prokletstvo. Nije je to mnogo brinulo, nije bila devojka koju ljubav zanima i pokreće. Posao je bilo njen pokretač. Držala je malu obućarsku radnju, koju je nasledila od svog oca. Ta mala radnjica je bila veoma dragocena za nju, ona ju je prehranjivala, obrazovala i održala u životu kada joj je bilo najteže. Kada joj je otac preminuo, Magda je imala 21 godinu, malo radno iskustvo sa mušterijama i nikakvo zanatsko. Znala je da zameni flekicu na cipelama, ali je takođe znala da to nije dovoljno da bi opstala ona i ta mala radnjica u Zmaj Jovinoj ulici. Puna tuge i šoka zbog smrti oca zatrpala se istraživanjem kako da nauči zanat i unapredi porodičan posao.

Jednog majskog dana ušao joj je u radnju mladič koji se ponudio da radi kao obućar, očajna je pristala na to. Učila je od njega u letu, kada god ne bi imala mušteriju gledala bi ga kako radi, posle posla išla bi na kurseve za obučara koje je našla online. Posle dve godine znala je gotovo sve da uradi, ali joj to nije bilo dovoljno. Kada god bi pomislila da je sada baš sve savladala osetila bi tugu i setila bi se oca, onda bi našla nešto novo da nauči, u neki novi projekat da se priključi. Tada je čula da postoji kurs za izradu cipela, i odlučila da proba i to. Na početku joj nije išlo, ali bila je tvrdoglava i uporna do besvesti, znala je da nema izbora i ako odustane njena mala radnjica ostaće zauvek samo obučarska radnja, kao što je i do sada bila. Nije to htela. Polako vremenom postajala je sve bolja i bolja, bilo joj je jako bitno da napravi lepu i udobnu cipelu, sve cipele je pravila prema svojoj nozi i svom ukusu. Moram da priznam bile su to jako lepe i originalne cipele, vanvremenski modeli. Klasika je za Magdu predstavljala nešto večno, ona se vodila rečenicom poznate manekenke Iman[1] koja je izjavila za Vouge  “In a world full of trends I want to remain a classic.”.

iFrLYSgj_nUl

Klasika je za Magdu predstavljala nešto večno, ona se vodila se rečenicom poznate manekenke Iman koja je.izjavila za Vouge  “In a world full of trends I want to remain a classic.”

[1] Iman Abdulmajid je u svojoj karijeri napravila brojne proboje – razbila je rasne predrasude i barijere za tamnopute modele i postavila sebe na tron kozmetičkog biznisa kada je napravila svoju kolekciju kozmetičkih proizvoda 1994. godine. Bila je muza Iv Sen Lorana i udala se za rokenrol

ikonu Dejvida Bouvija.

 

 

 

Dve godine joj je trebalo da napravi svoju prvu kolekciju koju je nazvala Chik&Uniqe. Preko nekih poznanika u svetu mode uspela je da napravi malu modnu reviju u Galeriji na Dorćolu. Posle je počela da izlaže svuda, na festivalima, vintage vikendima, raznim umetničkim marketima, a sada i u svom butiku handmade cipela. Mada se i dalje bavila reparacijom stare obuće, nije mogla da uskrati te usluge staricama koje su se već navikle na to mesto i volele su da dodju kod nje da je vide, ispričaju se sa njom i ostave svoje cipele da se zameni flekica. Volela je te bakice, koje su bile jedini živi primerak dama u Beogradu, i koje su inspirisale sve modele njenih cipela. Pravila bi cipele za te dame iz Zmaj Jovine i zamišljala ih mladim. One su po Magdinom mišljenju bile vrsta koje izumire u svetu, ali je verovala u svoju ideju i svoje cipele. Znala je da će upseti ako dovoljno veruje u to. Tako je i bilo, nisu baš sve devojke ličile jedna na drugu, bilo je i onih koje su bile slične Magdi. Bilo je još onih devojaka kojima glave nisu bile zabijene u selfie kamere sa napućenim ustima i dlakavim papučama. Za nju je to saznanje bila pobeda i razlog da se još više potrudi. Nakon samo pet godina Magda je mogla da se pohavli da su njene cipele  krasile revije velikih dizajnera, kako naših tako i drugih.

 

Za Magdu se uspeh merio isključivo u poslu, nisu je zanimale druge stvari. Kada su je u jednom magazinu pitali kako to da još nije našla svoju ljubav, ona ih je ispravila i rekla: “Grešite, jesam našla sam je. Moja su ljubav cipele i ljudi koji se vraćaju po još cipela, sa osmehom na licu. Verovatno ste mislili na to da nisam našla svoju jaču polovinu, ali ste vidite i tu pogrešili, našla sam je u sebi.”

(rekla je to toliko uverljivo i sa srećom u glasu, da joj je novinarka divila).

 

Mlada, lepa, uspešna i srećno zaljubljena. Maja Magdalena, koju su svi zvali od milošte Magda. Još drži svoj butik u Zmaj Jovinoj ulici i  uči mlade devojke kako da naprave idealnu cipelu po svojoj meri. Cipelu koja će ih razlikovati od mase drugih. Original u masi kopija.

large